Katalozi
Crtež je oduvek imao veliki značaj u nastavi na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. U određenim periodima, zahvaljujući pre svega pojedinim profesorima, ali i mnogim studentima posvećenim ovom mediju, to je naročito dolazilo do izražaja. Vremenom, crtež se na Fakultetu sve više razvija kao samostalna umetnička disciplina, po kojoj Fakultet likovnih umetnosti postaje prepoznatljiv.
Taj "crtački duh" postoji i danas, i upravo radovi Marije Bojović nastavljaju tu nit, i na svež, živ i neposredan način donose atmosferu crteža shvaćenog na klasičan način. Prateći Marijin rad tokom studija, prisustvovao sam razvijanju vrlo istančanog, a u isto vreme ubedljivog i sadržajnog likovnog jezika. Za nju je crtež najneposrednije sredstvo za upoznavanje i istraživanje sveta koji je okružuje.
Bilo kao samostalno delo ili kao deo rada ostvarenog u drugom mediju (uljano slikarstvo), crtež je u žiži njenog interesovanja.
Posmatran sa tematske strane, rad Marije Bojović pretežno je figurativan; on predstavlja ljude iz njenog najbližeg okruženja, modele iz klase, likove sa porodičnih ili novinskih fotografija, serije autoportreta, ali i sve ostalo što ona ima potrebu da crtežom zabeleži: planinski predeo, deo enterijera, neku životinju...
Tokom završnih godina studija dolazi do značajnog pomaka upravo u tematskom smislu. Figure i portreti, naročito ljudi iz određenog razloga važnih Mariji, počinju da se grupišu i čine neobične i duhovite kompozicije. Događaji u različitom vremenu i prostoru se spajaju, nastaju priče sa određenom porukom ili dubljim značenjem i sadržajem koji nije slučajno izabran. U tom postupku ona vrlo uspešno koristi fotografiju, kao predložak koji omogućava i podstiče stvaranje tih prizora u kojima su vremenski planovi izmešani.
Mariju pokreće potreba da dokuči karakter, suštinu viđenog; ona neprekidno razvija svoj proces opažanja i istovremeno nalazi odgovarajuća, čisto likovna rešenja. Od linearnih, brzih zabeleški, ponekad napravljenih hemijskom olovkom, do snažnih, slojevitih studija gustog crtačkog tkanja, pratimo njen proces rada koji, pažljivo vođen, postaje sve sadržajniji. Sa izraženim osećanjem za različite crtačke materijale i njihovo kombinovanje, Marija se u svojim radovima kreće u širokom rasponu od vrlo prefinjenih odnosa do onih dramatičnih, obeleženih snažnim kontrastima. Svež, zvučan i sve prečišćeniji kolorit mnogih njenih radova približava ih slikarskim rešenjima i omogućava da prelazak na slikarstvo bude prirodan i spontan.
Dimitrije Pecić
"Prema jednom od starih tipona..."
TIPON (TI-ha PO-ruka N-eba)
Naizgled nedovoljno ozbiljan moto izložbe zaslužuje i ima pravo da bude objašnjen.
TIPON kao takav može da znači sve i ništa, kao što je danas sve moguće da se relativizuje, u vremenu u kojem ne postoji čvrsta veza i odlučnost da se poštuju znamenja tradicije i prošlosti, a možda i nečega jos davnijeg od nje... Kažem, prema nekom od starih tipona imala sam potrebu da svoje misli, samoposmatranja i analizu spoljnog sveta prepričam slikom kao odgovarjućim medijem jer su slike vidljivi izraz dešavanja i mena kroz koje je izvesno vreme moje biće prolazilo.
Sticajem okolnosti koje ne mogu baš da nazovem slučajnim, jer ipak postoji "NEšTO", došlo je do izvesnih spoznaja i uobličavanja pitanja na koja najčešće nema odgovora ili ih pak ima previše, što još više komplikuje odgonetanje jedne od najvećih tajni- POSTOJANJE, ali, bar sam imala hrabrosti da probam;
Na svojim, vremenski i prostorno dalekim putovanjima, naravno na nivou imaginacije, prošla sam vekove, kulture, običaje ali i dane sadašnjeg postojanja. Zanimale su me tajne ljudske duše, snaga i dubine do kojih se njome može dopreti; od monaškog tihovanja, preko klasičnih ideala postojanja do materijalistički naloženog diktata bitisanja u trećem milenijumu.
Kao osobi, naročito naklonjenoj tradiciji i prošlosti, nametnuo mi se, u smislu forme izražavanja, duh blizak jednoj od tri monoteističkih religija, a dodatno zgrožena poganstvom i prljavštinom civilizacijskog "dostignuća" ljudskog morala, radi otrežnjenja i razumevanja gde se zapravo nalazimo, odlučila sam se za ovakve kulise i nosioce igranih radnji. Poštovanje i uzdizanje zdravog razuma, parktičnog uma ali i lepote prirode i onoga što po njoj dolazi, ključ su za spasenje sveta koji zaslužno i polako na kantaru kosmičke pravde do u ponor preteže... Svesna sam da je najlakše naići na osudu drugih, ali i za taj slučaj dobronamernim ljudima i onim drugima predlažem da između redova proniknu u smisao mojih poruka.
Priča o duši i njenoj neprolaznosti najvidljivija je u portretima iz Fajuma (Egipat), nastalim u prvim vekovima nove ere. Premda pravljeni kao nadgrobni spomenici za sarkofage, imali su za cilj da ljude preporuče večnosti i uspeli su, s obzirom na to da njihove vlažne, poput maslina crne i sjajne oči gledaju dosta daleko, izvan sveta u kojem smo mi, a i oni nekada postojali. Tada je noć zavidela boji njihove kose, veđa i trepavica, a otmenost i lepota tog neopipljivog je prevazilazila sve, do sada poznate domete... Ovi portreti su slikani za života portretisanih ličnosti i do Sudnjega Dana u njihovim domovima imali su počasno mesto.
U simboličnom smislu TRAJANJA načinila sam seriju crteža i slika sa reminiscencijom (podsećanjem) na fajumske portrete, a za glavne protagoniste moje priče uzori su bili cenjeni likovi dragih rođaka i prijatelja. Uticaj vizantijskog ikonopisa, koji se direktno oslanja na umetnost fajumskih portreta, značio mi je mnogo i u smislu smirenja ali i kao novi tehničko-tehnološki podsticaj.
Ipak, ko zna, možda je prema nekom od tipona predviđeno da vam predam u sećanje ovo što iznedrih...